Zumbulevari

„Doživljavamo. Nestajemo. Prelazimo iz jedne surove bitke u drugu, iz slučaja u slučaj, suočavanja na sudu, suočavanja sa sobom, preračunavanja, žalbe, prekori, samoprekorevanja, prebacivanja bogu koji nikad ne prestaju. Iskustva kao godovi i sloj po sloj kore, ali sve će nestati, rastočiti se, i istovremeno sve počinje iznova, iz jednog izdanka nastaju šume. (…)

Pisac insistira na tome da se i ovo iskustvo može pisati uz razigranost koja stoga deluje još nužnije. Uz raskošnu upotrebu jezika i slike, koja prevazilazi paradoks teškog/lakog: nepodnošljiva tuga se piše uz žaoku ironije. I možda je upravo ovaj potez, poseban za Reboljedo Pedersena, najvažnija tematika zbirke: to što Reboljedo Pedersen ovde ispisuje svoju poetiku. Komentariše sopstveno pesničko stvaralaštvo. To što se u susretu sa ovim tekstovima suočavamo sa autentičnom metapoezijom. (…)

I Per Gint je dobio svoju pesmu, jednu od mnogobrojnih političkih pesama u ovoj zbirci, za čiju detaljnu analizu ovde nemam mesta. Kao što je crv neophodan za stvaranje nove zemlje u bliskom susretu sa mrtvima, tako je Reboljedo Pedersen neophodan stvaralac reči koji u svojim pesmama pruža precizan opis najmračnijih strana postojanja, dok one istovremeno na magičan način deluju utešno: kao nešto živo u čemu možemo da čuvamo mrtve.

kakvi naleti sreće

kakve aveti sreće smo mi”.

(odlomak iz članka Vigdis Jort, Tužna misao koja se pleše. O poetici Torgeira Reboljeda Pedersena. Objavljeno u: Klassekampen, 25.02.2011.)