Sivo nebo

Danilov opisuje gradskog čoveka i naizgled svakodnevne pojave u sredini u kojoj živi. Kako sam kaže, više ga zanima šta se događa oko njegovih junaka od onoga u njima. „Kad pišem, nastojim da pomerim fokus sa čoveka na ono što ga okružuje, na predmete i okolnosti, na koje obično ne obraćamo pažnju. Zato se čini da su moji junaci pasivni. Oni se faktički stapaju sa svetom oko sebe.”

Poezija Dmitrija Danilova je izrazito nara- tivna, dokumentaristička, često dobroćudno crno- humorna i autoironična. Autor piše slobodnim stihom, što je iznimno u rusko j književnosti, čak i u savremenoj. To ga, u izvesnom smislu, približava modernoj američkoj i evropskoj poezji. Glavna odlika njegove poezije jeste sinkretičnost forme – od poetskog eksperimenta i konceptualnog pristupa do filmičnosti i poetike rokenrola. Obiluje zvucima, filmskim slikama, citatnošću i referencama na poznata književna dela i fenomene popularne kulture.

Kao tipičan gradski čovek, Danilov crpi inspiraciju iz dinamičnog moskovskog okruženja, koje karakterišu užurbanost, gužva, arhitektonska i estetska haotičnost. Ta dinamika je ono pggo njegovoj poezji daje filmičnu notu; autor se vozi gradskim prevozom i gleda kroz prozor. Smenjuju se prizori modernog grada i turobnih radničkih naselja, bogatih i ubogih četvrti, dnevne i noćne scenografije – promiču prosjaci, starice, školarci, radnici. Dok čita pesmu, čitalac zapravo gleda film – autobus je bioskop, a prozor je bioskopsko platno. Iako opisuje naizgled prozaične gradske scene, brza promena sekvenci ne dozvoljava nam da skrenemo pogled i stvara napetost, sličnu onoj koju osećamo dok gledamo uzbudljiv akcioni film ili čitamo detektivski roman.