Ponovljenom izdanju knjige kratke proze koja se istakla poslednjih godina i odjeknula u ne sasvim jasnom i poznatom prostoru nove regionalne proze, Zovite me Esteban, autorka je pridodala tri nove priče, celinu koju je imenovala Poslije, čija predmetna i osećajna osnova i prepoznatljivo pažljivo jezičko-stilsko raspoređivanje važnih, upečatljivih tema dovoljno mlade SFRJ generacije upotpunjavaju i preispituju njen sadržaj.
Na taj način neke od antologijskih priča, poput priče „Šta će meni pisaća mašina“, dobijaju svoja naknadna zaokruživanja, nove pravce i produžetke kojima Lejla Kalamujić nastavlja i varira svoju autopoetičku strategiju razotkrivanja opšteg u malim perspektivama ili položaj pojedinačnog u širim okolnostima društvene istorije. Autofikcijska književnost čija upečatljivost se desila nenametljivošću ličnog, koje nije preplavilo ili poništilo angažovani horizont uravnotežen pripovedački zrelim književnim jezikom, umakla mnogim zamkama prirode svog žanra, u prozi Lejle Kalamujić dobila je važnu sagovornicu i saradnicu za svoju stvar.
Zato se čini da Zovite me Esteban nastavlja da pulsira, da je njegov magnetizam književan, neupitan sa stanovišta značaja za književnost kakva se trenutno piše, i da čitaocima i autorki pruža nesvakidašnje ravnomernu meru promene – otvaranje za sebe i otvaranje za drugo(g) – zbog koje je, između ostalog, uzbudljivo i na svaki način zanimljivo čitati Lejline priče i drame.
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.