Zbogom, Aveti

Ustajem, tačno znam šta tražim: svoju crvenu gvozdenu kutiju. Dvadeset tri godine je zatvorena u fioci, čak ni moja majka ne zna da postoji. Krila sam je misleći da ću jednoga dana biti spremna da je ponovo otvorim i prešla sam Italiju i moreuz, podnela septembarsku sparinu i otpadanje maltera samo zato da bih je spasla; kad mi je majka rekla preko telefona kako treba da proberem stvari koje ću zadržati, a koje baciti, uplašila sam se da će mi je odneti, kad je rekla da je preturala po predmetima, prepala sam se da ju je pronašla, da ju je nehajno bacila kao nešto nebitno, ili je to pak uradila odlučno da joj prošlost ne bi ponovo inficirala ruke. Ne, ne prestajemo da volimo nekoga kad se njegovo ime i telo uklone: u sebi nosimo glas i miris – dva najnestalnija traga – onih koji su odsutni…

Ida je upravo sletela u Mesinu, svoj rodni grad. Njena majka želi da proda porodičnu kuću. Pre dvadeset tri godine nestao joj je otac. Nije mrtav: jednostavno je otišao jednog jutra i više se nije vratio. Njegovo ime više nisu izgovarale. Njihov bol pretvorio se u tišinu. Njihov bes u osećaj da je otac sve vreme tu negde, samo neprimetan.

Dok prebira po stvarima tražeći ono što želi da zadrži kao uspomenu, shvata da je došlo vreme da se suoči sa prazninom koja je progoni celog života.

„Roman o kojem ćete još dugo razmišljati.“ Corriere della Sera

„Duboko potresna porodična drama o potiskivanju osećanja koja gajimo prema onima koje najviše volimo.“ Arijana Betini