Zaveštanje

Hteo bih, dušo, da zbacim jaram nesrećnih zvezdâ sa moga mesa umornog od sveta na putu jeznom što mi snegom zabrađuje telo belim cvetom hude šale i angelus mi lednog zvuka podmeće uhu, kidajuć’ tišinu duše moje i ceri se pod prozuklim zvonom dana.
Zbaciti ono što je u te razbluđeno i povikom tebi odaslato – kad slika Gojina svaka je od tog lepša a tek prizor smeha u rajskom zaduženju života! – ropac je sigurni što kroz crkvene orgulje tuče i plâvi milosrđe svakog k’o kad krvnik vuče uže čuvano oprezno za vražjeg alhemičara nekog.
No ima senke koja breme ljudsko seče. Dođe takvo doba po hrastovini tihoj. Sneg koji pada preda me, vaskršnja vejavica dušâ k’o useva na livadi veseli lik, gleda moje nadne gladi nežnim okom Hrista.
Uslišena misli, željo čistog srca, sad daleko od grobnicâ jesenjih, ja gredim bez zvezdâ „kao vilin konjic kad cvećem putuje” a počinje dan. U zaseoku polenskoga bića, treba naći nov plam lepote, tu svetiljku vere da pripadne meni posle moga puta umornog od sveta i pre no kad „klijati počnu truleži avgusta”.

– Boško Tomašević