Voli Revoluciju

Aleksandar Solženjicin je svoje stvaranje podredio želji da, prema vlastitim rečima, bude, „pamćenje naroda koji je doživeo veliku nesreću“. Nezavršeni roman, iz 1958. godine, Voli revoluciju, napisan u zatvoru, može se čitati kao obrazovni roman, samo što glavni junak Gleb Neržin, u želji da svoj život položi za ideale revolucije, može jedino da uči kako se taj ideal razbija u stvarnosti, rastrzanoj između najezde fašizma i terora socijalističkog totilitarizma. Iz tog bolno otrežnujućeg procesa, buđenje je za Neržina tek u logoru, u romanu U prvom krugu, gde se istina zna, ali malo vredi. Elementi autorove biografije probijaju se kroz niti priče, ali maglovito, kao oni kolutovi dima koji se vitlaju oko portreta Staljina, u islednikovoj kanceleriji, u kojoj je zatočena Neržinova žena, a koje autor poredi sa dimom sa nekog žrtvenog obreda. Te žrtve koje su prinošene na oltar lažnog boga revolucije urezao je u naše pamćenje Aleksandar Solženjicin.