Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj

Pesme Siniše Stojanovića jesu poezija koja traži počinak – u oba značenja ove reči.

Poezija smelog otkrivanja i pronalaženja neočiglednosti – kako kroz elegično osvrtanje na, reklo bi se, rđavo konzerviranu prošlost, tako i pomoću neanestezirane zagledanosti u potpuno propuštenu sadašnjost sa svim njenim simptomima histerične potrebe za ekspresijom.

Poetika elastičnog, žilavog zamajca u odbrani subverzivne unutrašnje nostalgije, prezrenog častoljublja, neslave, zaborava, moći života bez pisanja.

„Pesme kao neobična vežba osećaja čiji umetnuti autocitati, proširuju individualističke refleksije i uvode potrebu za „daj još“, u pokušaju da se svet ne raspadnena zasebne delove.“
– Milica Markić

„Ovu poemu nije ni moguće pročitati drugačije, osim u dubokom i dugom dahu. Zato bi bilo pravedno i tretirati je kao mernu jedinicu za sve ono što se iz ogoljenog srca može smestiti u jedan dah. Ubilo je nekog drugog, ti si promašen slučaj, a mene je pogodilo u centar.“
– Aleksandar Marković

„Nismo sigurni da je izabrao najbolju obalu. Ali smo sigurni da će obala uz koju se priveže biti na dobitku.“
– Rade Tanasijević