Triptih za genija

Tekstovi sabrani u ovoj knjizi objavljivani su i ranije, istina, u nešto drugačijem, izmenjenom ili skraćenom obliku, već prema prilici. To se odnosi i na neke delove iz Dodataka.

Sve njih karakteriše uporno istrajavanje na „metafizičkoj“, onostranoj dimenziji, sve vreme prisutnoj u tumačenju kako životopisa samih junaka ove knjige (njihovog porekla, pre svega), tako i sadržine i smisla njihovih dela. Molim čitaoca da ima u vidu da tu dimenziju ja doživljavam doslovno, dakle, kao zaista postojeću stvarnost, a nikako ne kao književnu uslovnost, kao, recimo, nekakvu metaforu, što opet znači da je ona pre plod svega drugog, samo ne namerne, da tako nazovem tu vrstu „foliranja“, interpretativne ekstravagantnosti. Na ovim tekstovima, dakle, otisnut je pečat mog živog uverenja u prožetost svega zemaljskog onostranim. Želim da dodam i da su oni rezultat nadahnuća jednom od najveličanstvenijih ikada napisanih „mističnih“ knjiga – Ružom sveta Danila Andrejeva. Ideja vesnika i vesništva, to jest genijalnog umetnika i poruke njegovog dela, već je na osoben, samo geniju svojstven način iskazana u toj knjizi: vesnici su, po Andrejevu, sasvim posebna vrsta stvara-laca, mislilaca i umetnika koji nastupaju ili, bolje rečeno, istupaju sa novim planetarnim, kosmičkim idejama koje utiču na tokove zemaljskog razvoja, na političku i kulturnu istoriju čovečanstva. Uostalom, ta je ideja, naravno, opet na jedan osoben, ne manje genijalan način, iskazana i u Harmsovoj priči Posetili su me vesnici. Ako pak u ovoj knjizi i ima nekog doprinosa tezi Danila Andrejeva, tog vidioca nad vidiocima i, sasvim sigurno – vesnika (doprinosa u smislu njenog potvrđivanja i potkrepljivanja), onda je on pre usputan i slučajan, nego što je plod svesne namere.

Ova knjiga je, to ovde posebno želim da istaknem, skroz i naskroz nenaučna, i ako se či-taocu učini da u njoj ima nečeg istinitog i verodostojnog, onda on treba da zna da to ni u kom slučaju ne pripada trudu nauke, to jest istraživanju vođenom naučnim metodom, to nikako, a jedino što bi u njoj moglo da se dovede u kakvutakvu vezu sa tom metodologijom, jeste njeno otvoreno pokazivanje svojih slabih strana, to jest nešto kao upodobljavanje zahtevu za opovrgljivošću teorija (uostalom, i u esejima se krije nekakva teorija, zar ne?), odnosno metodskom zahtevu da teorija mora biti postavljena tako da može biti opovrgljiva, što je, uzgred budi rečeno, jedina vrsta „otvorenosti“ koju moj „zatvoreni“ um može da prihvati. Tako, budući daleko od nauke, u ovim tekstovima sam, prema tome, daleko i od onih tipično naučnih predrasuda u odnosu na „onostrane“ činioce samog stvaralačkog akta. Uostalom, to će lako moći da uoči svako čim počne da čita ovu knjigu.

Elem, esej Bela krila je prvi put objavljen u zborniku Harms – avangard (delovi teksta su prevedeni na ruski jezik), u izdanju Filološkog fakulteta u Beogradu 2006. godine, čiji je urednik i priređivač bila prof. dr Kornelija Ičin, a u kome su sakupljeni referati sa istoimene konferencije. Na srpskom jeziku esej je u celini objavljen u časopisu Zenit (Beograd, br. 14, 2014), koji je, nažalost, prestao da izlazi, a koji je dugi niz godina uređivao i entuzijastički u životu održavao Srđan Stanišić. Tekst koji se pojavljuje u ovoj knjizi je proširen u odnosu na ranije objavljene verzije, budući da se u njemu citirane i neke kratke priče Danila Harmsa kojih prethodnim izdanjima ovog eseja nije bilo.

Esej o Andreju Belom Povratak anđela predstavlja proširenu verziju pogovora napi-saog za roman Moskovski čudak (Andrej Beli, Moskovski čudak, Beograd, 2014, Logos/AED Studio, str. 215241) a koji u tom izdanju nije potpisan. Moskovski čudak je, inače, prvi deo romana Moskva, čiji su drugi deo, Moskva na udaru, isti izdavači objavili 2015.

Esej Crna krila (Mihail Vrubelj) prvi put je objavljen u zborniku u kome su sabrani materijali i referati sa konferencije Avangard i ideologiя: russkie primerы, održane na Filološkom fakultetu u Beogradu 2009. godine. Delovi eseja prevedeni su na ruski jezik. Na srpskom jeziku, ali u potpuno „prekomponovanoj“ varijanti u odnosu na ovaj iz knjige, tekst Crna krila pojavio se 30. aprila 2016. godine u časopisu Nacija Onlajn (http://www. enacija.com/ pod nazivom Preteča crnih krila). Pored toga, u odnosu na tekst koji je objavljen u časopisu, ovaj koji je sada pred čitaocem dopunjen je i kraćim zapažanjima, koja, kako mi se čini, otklanjaju moguće nedoumice i umnogome pojašnjavaju moje shvatanje Vrubeljevog slikarstva.

Što se pak tiče tekstova objavljenih u Dodacima, neki od njih su i ranije štampani kao, na primer, tekst Iz istorije jednoga romana (objavljen kao predgovor knjizi: Danil Harms, Gde ste vi, Puškine, Beograd 1997. Logos/Ant, u prevodu Kornelije Ičin) ili pak Preteča crnih krila (Leonid Andrejev), koji je objavljen kao pogovor knjizi: Leonid Andrejev, Juda Iskariot-ski, Tisa/Logos, Beograd, 2005). Naravno, oba teksta se ovde štampaju u donekle izmenjenom obliku. Ostali pak „dodaci“ nemaju „prethodnika“, oni su pisani usput, dok sam čitao i ispravljao glavne tekstove Triptiha za Genija (osim dela pod nazivom Supramodernizam koji je izgovoren na već pomenutoj konferenciji Avangarda i ideologija.