Stani kad suncokreti zaspu

Katarina Nikolić svojom poetskom neskrivenošću, ali i veštinom dramaturga traži smisao, istinu svoga bića. Konačnost ljubavnog odnosa ispoljava se u transendenciji bića koje prelazi u odustajanje, odlazak, zaborav, bolest, u prazninu. Obriši suze koje nikad nisu potekle, Pustite preparirane ptice, Iz dubokih rana da polete

Datumi ispod pesama upozoravaju na interpretaciju vremena kao mogućeg horizonta za bolje razumevanje pesnikinje. Pesme su grupisane u tri celine i muzički obojene svojim naslovima.

Snovi od stakla nas vode od romantične, sanjarske, forme Nokturna; Do Rep ritualnih repeticija i sudbinskog čantranja. Stani kad suncokreti zaspu je celina muzički  obeležena nemirima Sinkopa: Ove ruke grle nebo Ugušiće ga Ulični psi i personifikovani motivi u Rifovima su poslednja celina zbirke:

Tamo na klupi

Dva su se psa

Glasno smejala

U Kinoteci

Vrtela se traka

Prsti su hodali

U mračnim komorama

Rezali stvarnost

Bez otisaka

A mesec gubio svoje desno oko

Ah, kako su se ova dva psa smejala

Pisac i dramaturg Katarina Nikolić je ovom zbirkom pesama pustila korenje u pesničkim vodama Srbije. Čini se da bi bilo sasvim prirodno završiti njenim stihom

Ova voda ostaje kad svi odu