Staklena Raskršća

Da li smo ikada bili svesni toga koliko se raskršća otvara u nama svakodnevno? U najmanju ruku, duboko u nama živi lavirint, krhko izgrađen od onog suviška reči, svega neizgovorenog, svega preteranog, svega previše lomljivog da bi se ikada moglo reći.

Vladimirova Staklena raskršća su suptilno kršenje takve postavke stvari. On govori, nekad urlikom, nekad šapatom, nepodnošljivo smireno i prisnobolno o tome kako, uprkos beznađu, uprkos odlascima i begovima, uprkos večnom preispitivanju stvarnosti, uprkos svom očaju ljubavi, nade ipak ima. Ona je sklupčana u jednostavnim pojavama, u ćutanju, u mirenju sa nekada tako pogrešnom postavkom bivanja, u običnom, odrpanom čoveku i slučajnom susretu.

DANAS

Danas, pokraj novoga mosta,
prišao mi je čovek,
nije mi trebalo ništa
nije mi trebalo ništa
hodao sam gradilištem;
ćuteći mi pruži cigaretu
i ode. Običan, odrpan, divan.
Kraj novoga mosta stajao sam pred čudom:
stvorio je novoga čoveka.