Nekoliko Tužnih Dana

Grosman je surovi pripovedač, on ne lagucka, ne ostavlja lažnu nadu da se lako možemo promeniti i odbaciti sopstvenu ljušturu iza koje smo zatočili na zemlji odbačenu dobrotu. Zato pripovedački prisustvuje graničnim situacijama u čovekovom životu – stalno šaljući među ljude ideju o tolikim bespomoćnim bićima koja se pate među njima, u potpunosti zaviseći od tuđe milosti koja najčešće izostaje…

Starac i dete, kao u potresnoj priči Stari učitelj, postaju mogućnost jedine podnošljivosti u nepodnošljivom svetu. Njemu, koji je čitavog života čeznuo za milosnom rukom, dlanom će, pred streljanje, dok on očajnički razmišlja kako da je uteši i slaže, oči prekriti šestogodišnja devojčica Lida. I to je sve što se može, sa čime se pobeđuje smrt, sa čim se ne umire.

(iz predgovora Vladimira Jagličića)