Sedam praznih kuća

Pred vama je uzbudljiva zbirka priča „Sedam praznih kuća“ za koju je ova autorka dobila značajnu međunarodnu nagradu „Ribera del Duero“.

Samanta Šveblin stekla je status jedne od najharizmatičnijih spisateljica savremene hispanoameričke književnosti. Šveblin, po sopstvenom priznanju, veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost a užasava se dosadne. I upravo u „zavodljivoj“ formi priče, i ovaj put autorka kreira zavodljivi put ka sedam praznih kuća, gde njeni junaci istražuju sopstvene strahove i granice između otuđenja i normalnosti. Narator je „zdrav razum koji razmatra lude ljude, ili ljude koji ozbiljno razmišljaju da se okrenu ludilu“, u širokom moru uznemirujućih atmosfera i šokantnog spektra senzacija koje se pojavljuju iz stranice u stranicu.

Sedam priča u ovoj knjizi, autonomne ali u stalnom tekstualnom dijalogu smele imaginacije, poput „sedam praznih kuća“ naseljavaju likovi koji istražuju strahote svakodnevice, seciraju svoje lične strahove ali i strahove drugih, ispituju „otuđenost normalnosti“ – postojanje granice između „normalnog“ i „izvanrazumskog“, ali isto tako ove priče autentičnim stvaralačkim pismom Samante Šveblin iznova problematizuju osnovne aspekte i more ljudskog postojanja: život i smrt, usamljenost i ljubav, porodicu i međuljudske odnose, kao i večno pitanje: Ko sam zapravo?

Autorkino poigravanje sa prostorima fantastičnog, i ovaj put potvrdilo je onaj epitet na koji smo mogli naići čitajući kritičke zapise o njenoj prozi – da je ovakav poetički izbor ustvari „bušilica između stvarnog i nestvarnog“, a kako i sama autorka navodi, u njenoj najnovijoj kolekciji priča želela je stvoriti jedinstven svet u kojem se sve priče „hrane jedna drugom“.

Tako, sve ove priče postaju deo velikog kataloga ljudskih strahova, želja i sputanosti u današnjem svetu u kojem je reč „normalno“ samo rez koji svako društvo stvara za sebe, a egzistirajući u hibridnim prostorima krimi i horor priče, psihološkog trilera i dubinske drame ljudskih bića u stalnom unutrašnjem dijalogu sa samim sobom – na granicama stvarnog i fantastičnog, pružaju čitaocima neponovljivi užitak u kojem svaka priča i nema stvarni kraj, a pritom otvara mogućnost široke čitalačke imaginacije i zajedničke avanture sa Samantinim junacima, sa druge strane „ogledala“.