Irske bajke

KUDA MOJE KNJIGE IDU

Sve reči koje prikupim,
I sve reči koje napišem,
Moraju svoja neumorna krila da rašire,
I nikada u svom letu da ne predahnu,
Dok ne stignu tamo gde je tvoje tužno, tužno srce,
I pevaju za tebe u noći,
Još dalje od voda koje teku,
Olujom pomračenih il’ zvezdama obasjanih.

V. B. Jejts, London, januar 1892. godine

„Često se kolebam kada kažem da irski seljaci i dalje veruju u vile. Ljudi misle da ja samo pokušavam da vratim malo tog starog, mrtvog, prelepog sveta romantike u ovaj vek velikih mašina i mašinskih predilica. Sva je prilika da su brujanje točkova i klepet štamparskih presa, da ne pominjemo predavače u crnim kaputima i s kupastim čašama vode, oterali kraljevstvo goblina i učinili da utihnu stopala malenih plesača.

(…)

Da li zaista mislite da bi irski seljak bio toliko ispunjen poezijom da nema vila? Mislite li da bi devojke iz Donegala, kada idu u unutrašnjost da rade, kleknule, kao što imaju običaj, i svojim usnama poljubile more, da im predivne legende i fantastične tužne priče nisu utkale to more i kopno u srca? Zar stvarno mislite da bi stari ljudi prihvatali život sa toliko radosti, i sebi u bradu izgovarali izreku: ‘Nije jezeru labud teret, niti konju uzde, niti čoveku duša koja je u njemu’, da mnoštvo duhova nije tu, pored njih?“

– U Klondalkinu, Jul, 1891. godine