Satenski stihovi

Osnovna tema Tadićeve poezije jeste nežnost. On je nežan i melanholičan pesnik, izrazito nežnog mentalnog sklopa. Sva njegova poezija je meka i nežna, ali i nemirna, samoispitivačka, pesnik se pojavljuje kao neko ko depatetizuje samoironijom vlastitu narcisoidnost. Njegova poezija je poezija čoveka koji se ne miri da robuje istrošenim konvencijama i banalnosti života. Seme Ni iz radoznalosti nećeš proviriti kroz špijunke na mojoj izrešetanoj kabanici? Strah te da postoji seme u sparušenoj mandarini, u grudima, koje će, ogrejano tvojim pogledom, isklijati? Komeša se jalovo zrnevlje, u ritmu dodolskih pesama, željno plovidbe prostranstvom jedne kapi iz tvog oka. Šuškace još malo, plešući praznoverni ples, samo sebe izmrviti i nekom drugom pružiti šansu da poljubi nebo. Drugi Upozori sve buduće da su ti drugi i da će morati da me nadmaše, da bi te zaslužili. Reci da si me zaboravila, ali se ne možeš odreći najlepšeg dela sebe, kog sam morao da se odreknem. Tražiće da vide moju sliku, odahnuće kada je pokažeš, ako je pronađeš. Pitaće, onako usput, šta sam to tako posebno stvorio, a ti im reci: „Ovo što ljubiš“.