Ruka, boja, hram

Možda se i mahinalno osvrćete, gledate levo-desno, krajem oka osmatrategornje uglove prostorije u kojoj se nalazite. U svakom slučaju, mada smo seveć uveliko svikli da nas kamere odasvud prate – naslov beleške izaziva nelagodnost.A šta bi bilo da je naziv glasio: “Bog sve vidi”? Verujem da tadamnogi ne bi ni čitali ove redove. Neko bi odmahnuo rukom, neko bi se nasmejao…Jer, u našoj svesti, u našim životima, božje svevideće oko zamenjenoje “svevidećim očicama”, hiljadama i hiljadama mehaničkih napravakoje zujkaju, vrte se u svim pravcima, pilje, motre… Drugačije rečeno, čovekje pitanje savesti prepustio tehnologiji. Uz jadnu nadu da nije baš svakinjegov postupak “pokriven” kamerom, da postoje i “mrtvi uglovi” u kojimaradimo šta nam se prohte.
A bilo je drugačije. Iz priprata, iz kupola, iz pevnica, sa zidova hramova –gledale su nas slike Gospoda i svetaca, slike anđela svih redova, slike apostolai jevanđelista, slike svetih ratnika i velikomučenika, i slike skrušenihzadužbinara. Dovođeni su najbolji živopisci, deo tog velikog slikarstva istrpeoje mene vekova. Knjiga Ruka, boja, hram na to podseća, kompozicijupo kompoziciju, lik po lik, nijansu po nijansu…
Dakle, zidne slike su ostale. Ali, pitanje je da li je to dovoljno – ako se sadaviše lecnemo kada samo pomislimo da nas posmatraju mehaničke očice, ane oko svevideće. Jer, vidi li se šta uistinu radimo – za nekoga možda možeda bude samo zastarelo, religiozno pitanje, ali ni za koga ne sme da budesamo pitanje savršenosti tehnologije. Uveren sam da se to oseća kada seknjiga Ruka, boja, hram rastvori – ovi živopisi nas gledaju.