Nakon dve knjige izvrsnih pripovedaka, Gordana Kuić se osmim romanom vraća u epicentar vlastitog romansijerskog kosmosa. Ponovo je potekao roman-reka, započet pre tri decenije, ponovo su postavljena, produbljena i preispitana mnoga pitanja, teme i dileme iz dosadašnjeg impozantnog opusa ove književnice, ponovo se zavrtela moćna i vitalna slika (su)života u kojem se poštuju razlike i cene osnovne ljudske vrednosti.
Ovoga puta reč je o životu bitoljskih Jevreja i Roma, kao i Jevreja i Srba u Beogradu. Da nema nedvosmislene vremenske naznake na početku pripovesti (kraj treće decenije XX veka), čitalac bi spokojno uživao u mnoštvu autentičnih likova, vrcavim dijalozima, živopisnoj mešavini jezika, običaja, iskustava, mentaliteta. Ali, nad iskonskom životnom energijom, nacionalnom, porodičnom i individualnom, nadvija se mračan oblak najstrašnijeg zločina u istoriji čovečanstva – Holokausta.
Holokaust je mnogim nevinim žrtvama obznanio ideju o nepostojanju Boga, ali i istinu o postojanju Pravednika među narodima, pojedinaca koji su spasavanjem progonjenog ljudskog bića po cenu vlastitog života spasavali svet i posustalu veru u ljudskost.
Vešto preplićući drame junaka i junakinja čijim životom i smrću upravljaju pomamna lavina organizovanog zla, ali i herojske odluke pojedinaca da se tom zlu suprotstave, Gordana Kuić još jednom vaspostavlja za njeno delo oduvek karakterističnu, čudesnu viziju ravnoteže između dobra i zla, tame i svetlosti, apsurda i smisla. Podseća me na Imre Kertesa, na Varlaama Šalamova, na Solženjicina, pisce koji jesu svedočili o najmučnijim dobima ljudske istorije, ali tako da su se kritičari opredeljivali da s pravom govore o „prostorima sreće“ u njihovom delu.
Ljiljana Šop
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.