Pozno bilje

„Možda je jedna uznemirena epoha istorijske neizvesnosti i velikog istorijskog stvaranja, u kojoj je i Nenad Mitrov kroz tragediju našao oslobođenje od svoga tela, u kome je, zatvoren kao u mračnoj ćeliji, stradao, doprinela tome da se pregršt do sada objavljenih stihova ovoga pesnika zanemari; možda je, pomišljam, istorija nadjačala ovaj govor apsolutne egzistencije svedene na prostore materije, mesa i krvi, tu, gde se oseća, kao nigde inače, čovek kao jedno stvoreno delo. Nema nikakve sumnje da je Nenad Mitrov sanjao da živi neke filozofske sisteme, da njihove prostore pretpostavi paklenom prostoru tela („Oda silnome ništa“), možda više od svega istočnjačku koncepciju mira, budističko oslobođenje od patnje oslobađanjem od želja, pa je čak (nema sumnje) bio spreman i da se, u svom pokušaju da se spase od tela, preda i nekoj apsolutnoj mistici duha. U nekim trenucima, najčešće posredstvom doživljaja muzike, i zahvaljujući muzici, on je naslućivao mogućnost jedne takve mistike. U ovim trenucima, koji su zapravo trenuci zamračenih ogledala, sutona i trijumfa apstrakcije, približavao se nekom takvom grozničavo željenom kraljevstvu drugih, snošljivijih relacijâ (i taj izraz, takođe neizbežno, pripada Nenadu Mitrovu), kraljevstvu drugačijih odnosa i zakona, u kome fizička egzistencija nema svu vlast i u kome se živi, u stvari, trepti, u nekom preinačenom opštenju sa svetom i sa sobom, u nekoj korespondenciji bez svesti, nekom bezbolnom dodirivanju sa svetom. Nažalost, on u taj svet nikada nije konačno ušao, niti je zauvek ostao u njemu, te, zahvaljujući svom udesu, uprkos pokušavanju da pronađe spasenje u mistici, nije postao naš pesnik mističar.“ – Radomir Konstantinović