Pojedinac I Univerzum

Argentinski pisac Ernesto Sabato se rodio 1911. godine. Studirao je matematiku, fiziku i filozofiju, radio na istraživanju zračenja atoma u Laboratoriji Kiri, a zatim u SAD. Bavljenje naukom napustio je oko 1945. godine, i od tada se isključivo posvetio književnosti. Te godine objavio je prvu zbirku eseja, Pojedinac i Univerzum, za kojom su usledile, između ostalih, Ljudi i zupčanici, Krivoverja, Pisac i njegove aveti, Apologije i odbacivanja… Na srpski su prevedena sva tri romana koja je napisao: Tunel, O junacima i grobovima i Abadon, anđeo uništenja, kao i njegove knjige memoara, Pre kraja i Otpor. Poslednjih decenija bavi se i slikarstvom, i čak je 1989. godine imao izložbu svojih slika u Parizu. Središnje linije Sabatove misli izložene u esejima su raznorodne: vizija Univerzuma počev od traganja za sopstvenim Ja („Univerzum o kojem se ovde govori jeste moj privatni Univerzum pa, utoliko, nepotpun, protivrečan i usavršiv“), krah zapadne civilizacije, kriza civilizacije zasnovane na razumu i mašini (autor se ovde vraća na renesansu kako bi objasnio krizu umetnosti i književnosti u savremenom svetu i pokazuje se kao veliki poznavalac istorije i kulture Zapada), ogledi o paklu i snovima, muškarcu i ženi, životu, čoveku, nauci, književnosti. Sabatovi eseji predstavljaju „pokušaje“ da se u sred XX veka ponovi renesansni poduhvat: njegovo bavljenje i naukom, i književnošću, i slikarstvom, pa i filozofijom, primoravaju ga – i sam će u jednom eseju doći do sličnog zaključka – da se u svakoj od tih oblasti tek navlaš okuša, jer bi inače svaki produbljen, a uspešan pokušaj u svim tim pravcima bio osuđen na nemogućnost komunikacije. Sabatovi eseji su autorov pokušaj da dođe do saznanja o nekoj istini, a sasvim retko predstavljaju ogledanje u tekstu s namerom da pisac tu odrazi sopstveni lik: „Lična iskustva, upravo zato što su lična, za mene imaju ogromnu, neizmernu važnost, ali za druge nemaju dokaznu vrednost“, dok „izvanredni događaji“ koji „prevazilaze sasvim privatno iskustvo“ imaju veću moć ubeđivanja, pa čak i snagu dokaza. Kada je, naprotiv, roman u pitanju, Sabato smatra sasvim umesnim da govori i o ličnom iskustvu: „Eseji se pišu glavom, pozivajući se samo na logičku misao; oni su izraz dnevnog života pisca. Romani se pišu pre svega zahvaljujući magijskoj misli, onoj koja vlada u najvećoj dubini nesvesnog, u onome što je Paskal zvao les raisons du coeur, razlozi srca.“ –