Očeve priče

Zalazi sunce za Bjelasnicu… Vekovi se sležu na zapadu, a čovek nedovršenih snova u večitoj zapitanosti – kuda? Popodne sa ocem. Miholjače. Hercegovina. Neće biti još mnogo zajedničkih dana u našim životima… Pomalo se i opraštamo. Prećutno se upijamo. Zgusnulo se opažanje. Slažem razgovor u nenaslovljeno poglavlje neke buduće knjige sećanja… Kako se svi toga kasno sete? Ostanu dužni sebi roditeljske ljubavi, jedinog davanja bez mere i računa. Dužni roditeljima nekih reči blagih, istina, objašnjenja… Pitali bismo nešto, posle – ali vreme isteklo. Ostale samo slike i ćutanje… Dali bismo nešto, oprostili, pokajali se, izrekli ljubav, ali, avaj – vreme presušilo. Ostalo samo sećanje i ono neizrečeno… „Oprosti, majko“ – kaplje na mermernu ploču. „Oprosti, oče“ – muca pogled usmeren ni u šta. „Nekako me život prevario i razvlačio, svi su nešto tražili, svi tvrdili da im pripadam više nego vama, svi da im više dugujem nego vama“. „Evo, evo obećavam da ću vas dozivati iz sitnica. Negovaću vaše navike. Uzimaću ujutru med, doručkovaću poparu. Nosiću vuneni prsluk čim zazimi, i dvoje čarapa. Evo, zaplakaću kad dođe tetka, postiću onaj vaš dan, ustajaću pre zore na Božić“.