Ninočka Vasiljevna

Druga knjiga u Presingovoj pesničkoj ediciji Van toka.

Ko je Sven Adam Ewin i ko je, na kraju, Ninočka? Mislim da nema čoveka koji piše ili čita poeziju na internetu ili makar samo na Fejsbuku, a da nije postavio sebi ovo prvo pitanje. Ja svakako jesam i to mnogo puta. Razlozi za to su lako razumljivi – u eri hiperinflacije svega, a naročito poezije i pesnika, gde je lakše pronaći rudnik zlata u dvorištu nego opštu popularnost ili makar kakvu takvu priznatost i prepoznatljivost, neko odlučuje da piše pod pseudonimom. I to kako!!! Veštinom i talentom, poznavanjem domaćih i svetskih pesnika i jezikom koji su i svaki za sebe na izuzetnom nivou, a ovako sakupljeni skoro da nemaju pandana.

Knjiga Ninočka Vasiljevna navodi nas na naredno pitanje: Ko je sad ta Nina?

Kroz sibirske stepe, tundre i borove šume, kolibe i zaleđena jezera, Sven nas vodi kroz svoju ljubav, kroz ženu koja je stvorena da voli i da bude voljena, ponekad mazna, ponekad hirovita, Ninočka je sve ono što žena može i treba da bude. Sve ono što volimo i što nam smeta kod žena, ali ih, uprkos tome ili baš zbog toga, volimo još više.

Pišući skoro naizmenično ponekad u šekspirovom sonetu, ponekad u slobodnoj formi, Sven Adam Ewin ovim pesmama potvrđuje da se radi o reinkarnaciji starih majstora.

NINOČKA VASILJEVNA

Brezova šuma. Gljive. Krajolik pitom. Rekoh: – Ja Sven sam. Ona odvrati: – Nina. Djevuška bješe punjena dinamitom. Bila je bomba. Protupješačka mina.
Sve dalje s Ninom bilo je neizbježno. Iz nje su u me gledale ženske ale. Kad sam ih rukom pomilovao nježno, Poput ptica, sve su se rascvrkutale.
Mada su njene usnice bile slatke,
Rusku je tugu skrivala u dnu oka. Bila je Volga. I vatra sa Kamčatke. Ko Sibir hladna, a ko Bajkal duboka.
Bila je bajka. Bila je skaska drevna. Bila je moja Ninočka Vasiljevna.

OČI NINOČKE VASILJEVNE

pitao sam mužika
gdje živi ninočka vasiljevna?
on je izvukao nož
bacio ga uz fijuk tri vrste dalje
i zabio ga u priprostu brvnaru od ariša tamo stupaj rekao je
otvorio sam vrata od brezovih oblica spavala si obnažena
s leptirom na trepavicama
kakvu boju očiju imaš?
bilo bi lijepo da su modre
pomislio sam
nisam čekao da se probudiš
uzeo sam kist i naizmjenično umakao u Jenisej pa u nebo
pa u potočnicu pa u lan
i obojio šume i livade u plavo
i tvoju kolibu u akvamarin
i sve ptice u modro
i tvoje oči više nisu imale izbora

NASELITE SIBIR I MNOŽITE SE

Ninočka i ja smo se toliko voljeli,
Da je naša ljubav postala javna.
Mi smo se goli ljubili u granama,
U travama,
U vodi.
Nama su klicale zvijeri
Dok su pravili svoje mlade.
A onda nas je na zub uzeo
Strašni Bog Šume Sibirske.
U osvetničkoj ljubomori,
Oboje nas je pretvorio u stabla jabuke I posadio na dva suprotna kraja livade.
U moju krošnju
Naselio je zmije
U njenu
Ptice.
Dok su moje zmije puzale po njenoj krošnji, A njene ptice kljucale oči mojim zmijama, Mi smo se voljeli tajno
Pod zemljom.
Korijenjem.