Nađin karusel

„. . . Šank. U nizu. Raskalašne šale. Tu nema poniranja. Dok traje. Mamurluk me tek priseti da je u inertnosti strahovlada. Iznova se vraćam u ogledanje devojčice koja tvrdi da ne mora da odraste. Odrastanje je zamka. Bog me je ostavio. Obrnuto. Ja sam ga ostavila. Onda kada je otac počeo da se pretvara u totem. Zahtevao je htonsku sigurnost. Uzemljenje u materiji. Odbacivala sam svoj totem u glasnoj veri da ga volim. Materiju sam pretvarala u zgarište i zaljubljivala se u zgrtanje pepela. Ja zarobljeno u Ocu ne voli sebe. Nemam hrabrosti da ovo izgovorim naglas. Preostajem u samodopadljivim po-kušajima totemskog uspinjanja. . . “

Oko junakinje Nađe se pokrenuo teški, škripeći karusel. Opirući se njegovom sve više ubrzavajućem kretanju, osećajući inerciju grada pekara i banki, biva poneta u srž odnosa sa likovima koji su dinamično vođeni sopstvenim zupčanicima nagona. Oni se kao na pokretnim spravama smenjuju i ponavljaju, ograničeni kapitalima i voljama za posedovanjem. Jezički karusel Radonjićevog romana se ne može zaustaviti, pa čak i kada junakinja Nađa shvati da ona nije u središtu društvenog i porodičnog mehanizma, već da je ona sama taj karusel. Roman Viktora Radonjića teži da odgovori na pitanje šta je u životu vredno da bi se nadišla privlačnost samorazaranja uprkos licemerju i nerazumevanjima u porodičnim, kolegijalnim, ljubavnim i društvenim odnosima. Ali i: kako se postaje odrastao čovek u prestonici periferije globalnog kapitalizma, kako raskinuti sa figurom unutrašnjeg oca, umaći mimikriji, malograđanskom moralnom poretku i kultu uspešnosti, kako (ne) instrumentalizovati sopstveno telo i slobodu u svrhu golog opstanka.