Mikelanđelov Pomoćnik

Šajtinac, Radivoj, opet poseže u onu svoju, duboku, škrinju u koju je počeo još onih davnih dana da slaže svoje pesničke mreže pletene od jakih, zavodljivih reči i rečenica, u koje je hvatao odbleske svakodnevice i svakonoćnice banatskih malovaroških i paorskih života, koji su, naizgled beznačajni i mali, svi do jednoga, dramatično isprepletani kao puzavica oko suvog stabla.

A na jednom mestu u ovom rukopisu pisac kaže, da je i ovo: „Još jedna mala knjiga od pisca malih knjiga ili kratkog štiva. Papirno i slovno prispeće ne kao ishod, više kao talog, onog što ni čitalac, pa ni kritičar ne primete i ne osete – tekst je sav od preglasnog u sebi i na bezglasan se način preobražava u slike koje su baš piscu tako kratkotrajno presudne.“ Nema u ovoj knjizi nijedne suvišne reči, sve je stalo na malo strana, uglavljeno čvrsto kao što dobri majstori udaraju noseće grede na kojima počiva sleme kuće. Razgovori su to i činjenja po banatskim ajnfortima, primaćim sobama i konkovima koje treba molovati i valjkom sa cvetnim šarama ulepšati, da bi se teška i siva čamotinja što davi i naginje više na crnu stranu – potisnula. Šajtinac ostaje i ovog puta veran Šajtincu iz prethodnih knjiga, ne popuštajući mu i ne povlađujući ni za pedalj.