Novi roman Tatjane Vrećo predstavlja složeni „graditeljski“ projekat kojem autorka pravi sintezu svog dosadašnjeg književnog stvaralaštva. Roman Kad ptice bejahu… je autorkina literarna sinteza, jer su u njemu sakupljene sve teme bliske junacima njenih prethodnih romana i bliske svakom potencijalnom čitaocu.
…
Intertekstualne relacije novog romana Tatjane Vrećo su brojne. Priča o stvaranju grada sa početka podseća na samo stvaranje sveta, a Bibliji se ovaj roman približava i poslednjom scenom u kojoj je prikazan Sokolov grad – apokaliptičnom scenom (samo)uništenja:
„I više ništa nije video, ništa nije čuo, ništa nije osećao. Sve se pretvorilo u svetlost i beskraj”. Veliki broj priča podseća na narodna predanja o ometanju gradnje, o prokletstvu koje treba da bude otklonjeno, o neobjašnjivim prirodnim pojavama i slično. Strahopoštovanje koje narod iskazuje prema mostu kao simbolu spajanja i razvoja nalikuje onom kakvo je prisutno u Andrićevim tekstovima.
Zbog kompleksnosti same priče i velikog broja rukavaca, nije moguće precizno odrediti žanr kom bi ovaj roman nedvosmisleno pripao. Na trenutak se čitaocu može učiniti da je reč o porodičnom romanu, ali on je podjednako i ljubavni i istorijski roman. Svako uslovno određenje romana na kraju kod čitaoca podstiče i brojna pitanja – ko/šta čini porodicu utemeljivača Sokolovog grada, koja ljubav je dominantna u romanu – ljubav prema osobi ili ljubav prema samom gradu, gde su granice između istorije i mita?“
– Dušan Ž. Petrović
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.