Kad Đavoli Polete

Ne ubija onaj koji drži nož. Nego onaj kom ostaje imperija.

Bogati Amerikanac Kristofer (Kej) usvaja srpskog dečaka Mladena (Em) i dovodi ga u svoju raskošnu rezidenciju. Kej vodi vrlo neobičan i ekstravagantan život čiji sastavni deo su različite bizarnosti, od orgija, preko droge do golog nasilja. Mladenu se u početku čini da se na taj način spasao doma za nezbrinutu decu u kome je do tada živeo. Ali vrlo brzo shvata da sa njegovim starateljem nije baš sve kako treba i da je raj u koji je doveden nešto sasvim treće, nešto zlokobno i nasilno. Kada konačno shvati da on i Kristofer nisu ni prijatelji, ni braća, niti je bilo kakva iole normalna relacija između njih moguća, Mladen radi ono što je već naučio živeći u domu, prilagođava se. Međutim, vrlo brzo, njihov odnos se svodi na relaciju mučitelj–žrtva, a stvari se dodatno komplikuju kada u Mladenov život uđe treća osoba koja u njemu pobudi osećanja za koja je mislio da ne poseduje.

Novi roman nagrađivanog i tiražnog pisca (Osama, Top je bio vreo, Kainov ožiljak) negde je na razmeđi potresne ljudske drame i vrhunski napisanog trilera koji će vas naterati da ne ispuštate knjigu iz ruku. Njegovi junaci su oličenje današnje surove realnosti i sveta u kome živimo. Pitanje je samo da li smo tek svedoci ove priče, kao njeni čitaoci ili smo, po sili prilika i pravila današnjeg otuđenog i svirepog sveta, takođe i – saučesnici.

Kecmanović svojim osobenim stilom i načinom pisanja ukazuje da je njegova priča o zlostavljanju dečaka tek metafora, simbol globalnog zlostavljanja koje trpimo i sa kojim živimo. Kad đavoli polete gorka je pripovest u kojoj se sažimaju brojne velike i bitne teme – od suočavanja pojedinca (inicijalno autsajdera) sa svetom do oceubistva, u celosti protkana referencama na Šekspirovog Hamleta, počev od kreda istaknutog na naslovnici da „ne ubija onaj koji drži nož, nego onaj kom ostaje imperija“...

„Roman o zlostavljanju.
Dečaka.
Izostavljanje mnogih.
Reči.
Jer Kecmanović je majstor da od nenapisanog i ćutnje.
Stvori čudo.
Likova i priče.“

– Vladimir Tabašević