Jovan Hranilović (1855–1924), grko-katolički sveštenik, pesnik književni i pozorišni kritičar, prvi predsednik Jugoslovenskog novinarskog udruženja, predsedavo je Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu novembra 1918. kada je doneta odluka o prisajedinjenju Bačke, Baranje i Banata Kraljevini Srbiji.
Kada je srpska vojska ušla u Novi Sad, Hranilović je biranim rečima pozdravio vojvodu Petra Bojovića koji je bio na čelu štaba Prve armije: „Dopustite, da Vas još na čas zaustavim u ime ovde okupljenih Srba, Hrvata, Bunjevaca, Rusina, Slovaka i ostalih Slovena ove varoši; da Vas pozdravim u ime neslovenskih žitelja ove varoši, u kojima ima i pogleda, srca, čoveštva i viteštva, da se poraduju s nama u danima naše sreće, naše davno radovanje mlade slobode. Ni sjajno biserje našeg lepog narodnog jezika nije dosta sjajno, da istumači osećaje, što nam potresaju u ovaj čas srcem i dušom, gde govore herojska dela što ih je počinila slavna srpska vojska, koja dolazi evo k nama kroz more krvi i niz neopisanih patnja kao triumfatorka, kao osloboditeljka naša – naša živa želja, naša uzdanica, naše sunce. O, ne odlazite od nas, ostajte s nama, ta uz Vas smo tako sretni, uz Vas se tako sigurno osećamo”
Takođe je na tečnom francuskom pozdravio i savezničke francuske trupe koje su sa Srbima pobedonosno ušle u oslobođeni Novi Sad.
Sahranjen je na Rusinskom groblju u Novom Sadu.
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.