Ja, Klaudija

„Zbirka „Ja, Klaudija“ predstavlja svojevrsnu misteriju spasa. Poetsko nadahnuće Danice Vukićević bokori se u metafore biljnog i životinjskog sveta, šarenih i svetlucavih pojava koje nadilaze i prevazilaze ovdašnje gubitke. Iz trenutne životne situacije i sveta bez smisla, prelazi se u satvoreni svet. Subjekt lirskog govora žonglerskom veštinom uspeva preko štrika da prevali put do bajkovite raskoši i kao u kakvoj pastorali ostvari svoj svet sreće i ispunjenosti. Sa jedne strane je pesnikinja, ovo ovde, sa druge strane je transcendencija, Gospod, Majka, Moguće. A svaka od mogućnosti nudi ograničenja. Pozicija pesnika se katkad poistovećuje sa bogovskom, a katkad blago i pomalo crnohumorno parodira, jer ne može da spasava. Pevaju se neposredni trenuci bola, stajanje pred grobnicom etrurskih roditelja, sećanja na njihov život i sećanja na sopstveni život koji polako nestaje da ga zameni hladnoća i bezosećajnost ploče sveta ljudi. Pevaju se mnogostruke pojave pojavnog sveta, savremenog doba, aktuelnosti kojima nismo dorasli a koje često urušavaju temelje našeg bića. Katkad se teška melaholija nestajanja direktno prevazilazi putem razmatranja i postavljanja pitanja. Jedan od mogućih odgovora jeste pomenuto kreiranje novog sveta, nove stvarnosti koja se odvija u jeziku i njegovim mogućnostima poetskog stvaralaštva.

Na pesnikinjino pitanje kuda da se krene odgovor je da se ne mora nikuda krenuti nego stajati nepokolebljivo, opstajati u paklenom simultanizmu ovamošnjeg, pridružen univerzalnom pesničkom bratstvu u univerzalnoj pesničko-čovečijoj sudbini.“