Moj naraštaj imao je tešku ali časti punu dužnost da vodi tri rata, dva za oslobođenje i nezavisnost Srbije, a treći za političku ravnotežu na Balkanu, za osiguranje budućnosti Srpstva.
Prva dva rata vaskrsli su Srpsku Kraljevinu.
Treći rat, iako nije imao vojničkog uspeha, – a zašto ga nije imao, to će se detaljno videti iz ove istorije – dao je Srbiji dvadeset godina vremena da se bolje spremi za svoju nacionalnu misiju, sprečio je za dvadeset godina, da se sudbina Stare Srbije i Maćedonije ne reši onako, kako je rešeno pitanje o Istočnoj Rumeliji.
Služeći u ta tri rata kao načelnik sanitetskog odeljenja Vrhovne Komande Srpske Vojske, ja sam svojim očima gledao nadčovečanske napore našega naroda da odgovori svojoj nacionalnoj misiji, i zato sam smatrao za dužnost, ne samo da položim javan račun o radu vojne struke, kojom sam upravljao u ta tri rata, što sam učinio u mojoj “Istoriji srpskog vojnog saniteta”, nego da pobeležim i da sačuvam za potonje naraštaje sve što sam video i od samih ratnih operacija, sve što sam mogao prikupiti pouzdanih podataka o svima događajima u tim ratovima.
Tako su postale moje ratne uspomene, koje su štampane u mome književnom mesečniku “Otadžbini”, pod naslovima “Na granici”, “Preko granice” i “Slivnica” sa izričnom napomenom, da ih štampam kao rukopis, kao građu za docnijeg stručnoga istorika tih ratova. Računao sam da će, ako niko drugi, a ono za celo Istorijsko Odeljenje Glavnog Đeneralštaba Srpske Vojske, koje za to postoji, uzeti na se i uraditi taj stručan rad, po svojoj službenoj dužnosti.
Ali prođe 30 odnosno 23 godina od tih naših ratova, a mi ne doživesmo njihovu istoriju. Pojedinci su štampali svoje monografije (Sava Grujića, Jovan Mišković, Stevan Grujić) ili su prevodili spise stranih oficira (Ljub. Ostojić, Tihomilj G. Jovanović, Živ. G. Pavlović) ili su svoju građu stavili na raspoloženje stranim oficirima (Koka Milovanović Bilmeku). Govori se da je pokojni đeneral Dim. Đurić napisao istoriju drugog srpsko-turskog rata, ali to delo ni do danas nije štampano. Istorijsko Odeljenje našeg Glavnog Đeneralštaba nije do danas publikovalo ništa od svoga rada na istoriji naših ratova.
Sama potreba nastave u strategiji i taktici nagnala je pojedine oficire, koji predaju te predmete u našim vojnim školama, da me zamole, da preštampam u zasebne knjige moje ratne uspomene, jer “kad god im treba da citiraju događaje iz naše ratne istorije oni moraju da upućuju na “Otadžbinu” do koje je danas teško doći.
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.