Gnev i vreme

Nemački filozof Peter Sloterdijk ume da napiše knjigu od 700 stranica, a da čitalac tu planinu od papira i slova savladava bodro i s radošću, da bi mu, pri kraju, čak bilo pomalo krivo što će se to neuporedivo čitalačko-filozofsko iskustvo (ipak) završiti. Piše Sloterdijk i knjige koje su kudikamo manjeg obima, ali je učinak sličan kao i pri savladavanju džinovskih njegovih dela: kada ih se jednom dokopamo više ih ne ispuštamo (dok nam ih neko ne istrgne iz ruku). Gnev i vreme jedna je od tih, uslovno rečeno, manjih Sloterdijkovih knjiga.

S jedne strane, to je knjiga o politici, to jest, kako glasi podnaslov, „psihopolitičko istraživanje“. Ali kod ovog originalnog nemačkog filozofa ni psihologija ni politika nisu ono što očekujemo da budu, već su to, više, jezički sklopovi koji se neprestano preobražavaju. Jedna od prvih evropskh reči je, započinje Sloterdijk svoj vrtoglavi tekst – gnev. Podseća nas, naime, da se Ilijada otvara upravo pozivom da se opeva gnev Ahileja, Pelejevog sina. Taj gnev, međutim, nosi u sebi koliko psihološki, toliko i politički naboj, jer, najpre, Ahil nije bilo koji čovek, a potom, koliko god gnev bio svojstven pojedincu, u ovom slučaju on proizvodi ozbiljne političke posledice. Kako se, dakle, pita Sloterdijk, nositi s gnevom? Danas se obraćamo terapeutu, a u stara vremena obraćali smo se bogovima. Tada je bilo junaka koji su gnev umeli da okrenu u vrlinu, pa je gnev postajao politička veličina, dok danas junaka nema, a gnev se nastoji razrešiti na psihološkoj ravni. Neprestano povlačeći paralalele između starog i savremenog sveta, Sloterdijk nužno uvodi vreme koje se pojavljuje kao veličina koja kroz tri svoja oblika – prošlost (genealogije), sadašnjost (delovanje) i budućnost (mogućnosti) – obikuje naše perspektive. Ili, Sloterdijkovim rečima: „Kada trošenje gneva poprimi razvijenije forme, semenje gneva svesno se razsejava, a plodovi gneva brižljivo ubiru. Kulturom mržnje gnev dobija formu projekta. Kad god sazru osvetničke namere, mračne energije postaju stabilne […], a život subjekta besa jeste penušanje u putiru situacije“. Delovanje u besu je, utoliko, verzija proticanja vremena koje se na naročit način zgušnjava. Gnev nas vraća na animalno poimanje vremena koje ima kvalitet stalno protičuće sadašnjosti.