Ponavljanje

Kao što svako zna, Diogen je istupao kao oponent kada su Eleaćani poricali kretanje. On je stvarno istupio, jer nije rekao ni reč već se samo nekoliko puta gore-dole prošetao, čime je mislio da ih je u dovoljnoj meri pobio. Kada sam se, bar usputno, duže vremena bavio problemom da li je moguće neko ponavljanje i kakvo ono ima značenje, da li kroz ponavljanje nešto dobijamo ili gubimo, palo mi je iznenada na pamet: pa ti možeš otputovati u Berlin, tamo si već jednom bio, i tada se uveri da li je moguće ponavljanje i kakvo ono ima značenje. Kod kuće sam s ovim problemom skoro zapeo. Neka se kaže o tome šta god se hoće, no on će igrati važnu ulogu u novijoj filozofiji: jer ponavljanje je presudan izraz za to što je kod Grka bilo „sećanje“.Kao što su ovi tada učili da je sve saznanje sećanje, tako nova filozofija želi da uči kako je čitav život ponavljanje. Jedini noviji filozof koji je tu nešto naslućivao jeste Lajbnic. Ponavljanje i sećanje je isto kretanje, samo u suprotnom smeru. Jer ono čega se sećamo, bilo je i povratno se ponavlja, nasuprot čemu se stvarno ponavljanje unapred seća. Zato ponavljanje, ako je moguće, usrećuje čoveka, dok ga sećanje čini nesrećnim.