Prepis dnevnika Koste Milovanovića Pećanca bio je zajedno sa ostalom arhivom Glavnog štaba zakopan u zemlji. U jesen 1917. godine pred velikim poterama bugarske vojske odlučeno je da se Centralni odred rasturi na manje grupe i da se sakrije arhiva Štaba.
Kako je zabeležio jedan savremenik, „iako nije bila velika, u svemu oko desetak kilograma težine, ona je bila veoma važna za ceo pokret, da bude sačuvana za budućnost. Još više ona je morala biti sačuvana da ne padne Bugarima u ruke, jer bi pružila dokaza protivu mnogih dobrih patriota, koji su pomagali ustanike hranom, zajmom ili aktivnim učešćem”. Celokupna arhiva podeljena je na dva dela, a naredbu da je sakriju izvršili su Bratimir Milačić, ađutant vojvode Pećanca i Božidar Pavlović, pisar.
Neimenovani limar izradio je kutiju od jakog lima u koju je smešten dnevnik i deo dokumenata, a preostala dokumenta stavljena su u drveni sandučić. Limena kutija i drveni sandučić sakriveni su iz predostrožnosti na dva različna mesta. Kutija je zakopana u vodenici Bratimira Milačića, ispod ognjišta na kome je ponekad paljena vatra.
Za to je znao Milačićev brat od strica Bogoljub iz Bele Vode, da bi u slučaju Milačićeve i Pavlovićeve pogibije limenu kutiju predao vojvodi Pećancu. Drugi deo arhive zakopan je u staji Lazara Pavlovića, oca Božidarevog, u Krivom Potoku. Po završetku rata, Bratimir Milačić se vratio iz zarobljeništva i našao limenu kutiju sa dnevnikom koju mnogobrojne bugarske potere nisu uspele da otkriju.
Original dnevnika je sve vreme rata bio kod vojvode Pećanca, jer su beleške u originalu vođene i posle skrivanja štapske arhive. Sačuvani su fragmenti do sredine januara 1918. godine, a moguće je da su postojali i za kasniji period. Po okončanju rata, Kosta Pećanac pridružio je svoju beležnicu ostalim dokumentima iz ranije štapske arhive.
Recenzije
Obriši filtereJoš nema komentara.