Danica

Odavno me nije rastužila knjiga kao ovaj roman Vesne Mihailović. Čitajući, nisam mogao da izdržim, da ne izađem, odem, da ne smem da se vratim knjizi. Nije ga lako čitati, a da se bude ravnodušan. Nemoguće je to. Isto je nemoguće ispustiti ga iz ruku, kad se nastavi sa čitanjem.

Vesna Mihailović poseduje toliku literarnu sposobnost da nas uvede u radnju, da nas učini saučesnicima radnje. E, zbog toga, dok čitamo roman, moramo imati dosta čitalačke snage, moramo biti jedan od likova romana, a ne samo formalni čitalac. Neverovatni obrti, neverovatne suprotnosti u karakterizaciji i opisivanju radnje i likova, kao nosilaca fabule romana. Spisateljica je prikazala jedno vreme i ljude u tom vremenu kao učesnike i nosioce teškog i tradicionalnog bremena. Sa ove vremenske distance, izgleda sve neverovatno – neverovatno, a istinito. (…)

Likove ovog vrednog romana ne možemo posmatrati van vremena u kom su živeli. Čitati ovaj roman, znači, čitati jedno vreme, koje ne znam da li se u Srbiji promenilo. Tragično je vreme u kom trpi i strada lepši i nežniji pol. Tragično, kažem, jer je upravo to nežno biće nosilac porodice koja, nažalost, nestaje. Muška surovost je odraz primitivizma, pojedinci bi rekli tradicije! Ne, nije to tradicija, to je poraz duha, a odraz nerazvijenosti i bahatosti. Tu i takvu bahatost i surovost Vesna Mihailović slika u romanu Danica.

Velimir Đurović