Bog

Igo je najverovatnije počeo da piše ovu poemu na ostrvu Džersi, 1855, u jednoj od prvih godina svog izgnanstva, a nastavio je da je piše na ostrvu Gernezi (kamo se preselio 1856), u čuvenoj kulici-vidikovcu na krovu kuće nazvane Otvil-Haus koju je tu kupio. Na Džersiju je to bilo vreme spiritističkih seansi kod gđe De Žirarden, u kojima je učestvovao prizivajući duh svoje pre nekoliko godina izgubljene kćeri Leopoldine, ali i duhove mnogih velikih ljudi iz prošlosti. Na Gerneziju, prenosio je u stihove svoja razmišljanja o Bogu, beskraju, večnosti, imajući pred sobom, iz svog vidikovca, veličanstveni prizor okeana. Takve okolnosti podsticale su njegovu moćnu imaginaciju, dovodeći je takoreći u neposredan kontakt sa „onostranim“, tajanstvenim i nedokučivim, te samim tim pogodujući nastajanju remek-delâ, među kojima je bila i poema Bog. Ona je među tim delima možda i najznačajnija, ali i taj značaj joj valja pripisati neuporedivo više kao delu pesnika nego kao viziji „proroka“, iako je u njoj vidljivo da je Igo, pod uticajem u to vreme sve raširenijeg uverenja da je hrišćanstvo prevaziđeno, smatrao sebe sposobnim da zasnuje jednu novu kosmogoniju.

Da li je želeo i da osnuje jednu novu, „pravu“ religiju? Da li je pretendovao na ulogu nekakvog „mesije“, kao što su poneki tvrdili?

Poema Bog pruža negativan odgovor na ta pitanja. Sve što je Igo u njoj rekao o „prorocima“, sveštenicima, i o bilo kom obliku institucionalizacije onoga što on podrazumeva pod pojmom „religija“, isključuje mogućnost postojanja takve njegove ambicije. Religija je, za njega, čovekova isključivo unutarnja vrednost. Njegov Bog prebivao je samo u njemu, u bezdanima njegovog duha. To je zaključak kome vodi iole pažljivo čitanje poeme Bog. Ako se nešto iz te knjige može izvući kao uputstvo, ili kao savet, to je na više mesta izražena sugestija da svako u sebi treba da pronađe tog Boga koji je svuda i u svemu.