Zoro

Margaret Macantini je autorka čuvenog romana Ostani tu, koji je publiku očarao mnogo pre nego što je snimljen film sa Penelope Kruz u režiji Serđa Kastelita. Gorka slika raspevane Italije, njeno naličje prisutno je i u prozi ove autorke, koja ume dobro da izvaga odnos između sociološke kritike i duboko emotivne linije radnje. Društvena margina koju ona opisuje često je vrlo naturalistički data, tako da čitalac gotovo zanemi pred ljudskim dnom i svetom s kojim inače nema kontakta, ali je baš zbog toga posebno dirljiv prelaz na emotivne drame tih junaka, naročito onda kada stupe u kontakt sa onim drugim, „boljim“ i „lepšim“ svetom. Zoro je po sovojoj formi pozorišni monolog koji je Macantinijeva pisala za svoga muža, reditelja i glumca Serđa Kastelita. Istoimeni junak je rimski klošar. On živi na železničkoj stanici i kreće se po okolnim parkovima, posećuje gradska javna kupatila i posmatra prolaznike, komentariše njihov izgled, navike, njihove živote, ulazi u njihove sisteme vrednosti i pokušava da ih osmisli, a zapravo ukazuje na apsurdnost i neslobodu takvog sveta i života. On to može da zaključi jer je i sam pripadao tom svetu. Figura klošara kojeg crta ova autorka je figura čoveka koji je bio slab da se izbori sa licemerjem i hladnoćom svog sveta. Ono što se čini da autorka hoće da kaže jeste da je to što se naziva slabošću zapravo hrabrost onda kada se ima dovoljno smeslosti da se okrenu leđa tom svetu i da se pređe imaginarna linija koja razdvaja svet vrha i svet dna. Njen klošar mnogo istinitije sagledava i sebe i svoj prethodni život i svet uopšte onda kada promeni identitet i od uglednog građanina postane uličar, čovek sveden na puku telesnost.