Zločin i odgovornost

Istorijski okvir problema

„I pored mnogobrojnih opomena s kojima se svet suočavao u strahotama dugih i razornih ratova i napretka vojnih tehnologija, trajnija rešenja u vezi sa međunarodnim zločinom i kažnjavanjem njegovih počinilaca nisu pronađena. Nedovoljni su bili i izazovi čiji su se koreni nalazili u razornim učenjima o velikim i malim narodima, dobrim i lošim religijama, superiornim i inferiornim rasama. Međunarodni krivični kodeks i ustanovljenje organa koji bi ga primenjivali bili su i ostali neostvarena ideja iza koje su retko kada stajali i odgovarajući napori pozvanih da to realizuju. Strah rođen u dve svetske kataklizme: u Prvom i Drugom svetskom ratu bio je samo trenutno nadahnuće da se krene sa polazne tačke i deluje bez dvoumljenja. Zaboravljanje zla u oba slučaja je bilo mnogo brže od konačnog ostvarivanja namera. Pokušaj suđenja kajzeru Vilhelmu II i njegovim najbližim saradnicima propao je na samom početku. Holadnija je zloupotrebila svoja suverena prava i zaštitila glavnog osumnjičenog. Sve se svelo na farsu pred nemačkim sudom u Lajpcigu 1921. godine.

Kratko razdoblje mira ispunjeno je grozničavim radom stručnjaka sa ciljem otklanjanja prvobitnih grešaka i učvršćivanja trošnog poretka Društva naroda. Nastojanja Međunarodne interparlamentarne unije, Međunarodnog udruženja za krivično pravo i Svetskog udruženja za međunarodno pravo (ILA) ostala su bez rezultata. Prostor za novi, tada se mislilo i verovalo ponovo nekažnjeni zločin, bio je potpuno otvoren. Iskorišćen je na način od koga su svi bili zbunjeni i zanemeli. Bila je to teška civilizacijska degradacija. Čovek je izgubio razum i podao se nagonima razaranja i ubijanja u razmerama retko kada zabeleženim. Bezumno je ponavljao stare grehe svojih davnih predaka. Ponovo je spaljivao Kartagine, uništavao Troje. Arijevci, kojima je u sumračnoj ideologiji nacizma određena uloga nadrase i gospodara sveta, preko zločina su potvrdili destruktivnost i moralnu inferiornost umesto superiornosti. Jer, taj zločin u funkciji realizacije osnovnih ideja o preraspodeli moći i vlasti, otkrio je takvu bestilajnost tvoraca Hiljadugodišnjeg Rajha i budućih neprikosnovenih „graditelja“ nekog novog sveta, da je svet već pri prvim saznanjima o njima izgubio dah.

A onda je usledila jedina moguća reakcija. Ujedinjeni narodi koji su se suprotstavili naci-fašističkoj Osovini na bojnom polju energično su iskazali spremnost da kad-tad kazne zločince. Bilo je to druge godine rata, dok se još nisu mogli nazreti njegovi ishodi, s obzirom na okolnosti da su se Nemci nalazili pred Moskvom i Aleksandrijom, a neposredno je predstojala tragedija Perl Harbura u sučeljavanjima SAD i Japana. Ipak, istovremene izjave predsednika Roosevelt-a i premijera Churchill-a, oktobra 1941. godine, otvorile su praktično početak međunarodnog krivičnog progona počinilaca zlodela u Nemačkoj i okupiranim delovima Evrope, čiji će završni deo biti Nirnberg i Tokio, suđenja pred vojnim sudovima okupacionih zona na koje je 1945. godine podeljena Nemačka, pa i kaznene intervencije samih nemačkih sudova u nekompromitovanim sastavima koji će inače poneti najveći deo tereta kod denacifikacije. Ali, time se stvar neće završiti: u suštini tada će otpočeti dugi i dosta protivrečan proces uobličavanja međunarodnih kazneno pravnih mehanizama za zaštitu mira i bezbednosti čovečanstva, nažalost otvoren i do dana današnjeg, ne dajući toliko željene rezultate. Međutim, ne treba izgubiti iz vida činjenicu da sva ta zbivanja, između 1941. i 1946. godine, imaju i poseban značaj zbog toga što će sa usvajanjem Povelje UN i njene Glave VII sistem kolektivne bezbednosti postati osetno kvalitetniji i efikasniji u odnosu na Pakt Društva naroda…“

Vladan A. Vasilijević