Zločin i kazna

Nikada niko nije o Srbiji pisao onako dobro kako to čini Boris Dežulović. Njegova dvojaka pozicija Hrvata u emigraciji – jednoj „emigraciji“ koja to, realno, nije – obezbeđuje mu višestruko zgodnu, iako beskrajno složenu, pa čak i rizičnu, poziciju spram koje posmatra i opisuje svakodnevicu današnje Srbije, svakodnevnicu koja je najčešće iracionalna i neshvatljiva, a prečesto i sumorna.

Mapirajući sistematski, gotovo iz dana u dan, mnoga neuralgična mesta našeg vremena i istorije, bilo da su ona obojena nacionalizmom, tranzicionim patosom, manipulatorstvom društvene i političke scene ili čistim, originalno srpskim ludilom, uz svu nenadmašivu lucidnost svoje visokoetične političke satire, Boris Dežulović nas navodi na razmišljanje i zasmejava do suza. Ali, on ujedno čini i nešto mnogo dalekosežnije i važnije: marljivo beleži svojevrsnu hroniku naših vremena. I to, kako bi se samo moglo očekivati, sa fantastičnim smislom za humor, iako njegovim duhovitim osvrtima na sve lokalne neobičnosti prečesto provejavaju tragikomični tonovi.

„Zločin i kazna“ se, otud, ne čita samo kao lični osvrt na Srbiju danas kakvom ju je Boris Hrvat-u-emigraciji Dežulović zatekao, već kao svojevrsni priručnik za svakog ko namerava da se uplete u bilo kakav odnos s ovom „zemljom čuda“ a da nije puko turistički. Priručnik o tome kako preživeti Srbiju, a ne pokleknuti. Svi mi koji u njoj živimo, i već godinama kako-tako odolevamo, najbolje znamo koliko to zapravo nije jednostavno.