Život u nemestu i nevremenu

Knjiga „Život u nemestu i nevremenu„ predstavlja oštru kritiku društva, ali objektivnu i argumentovanu brojnim činjenicama.
Društvo u neprekidnom padu ekonomskom, etičkom, moralnom i naročito dekadentnom prema vrednostima kulture i umetnosti (na čemu je naglasak ove knjige), ne haje za sudbinu svojih brojnih pojedinaca koji, iako su nedužni i svojim kreativnim kvalitetima vredni pažnje, umesto da postanu oni koji društvu daju ono najbolje čime ih je obdarila priroda, postaju njegove prve žrtve. Ovo je tragična priča o Stanku koji je možda mogao da postane zvezda u svetu umetnosti, ali i da ostavi za sobom vredno umetničko delo pokoljenjima. Ovo je i tužna priča o Stankovom voljenom sinu, Saši, čiji se život svakodnevno i nepovratno gasi… a koji je možda, takođe žrtva nezdravih, nazadnih uslova života.
O najnovijem ostvarenju Balše Rajčevića, književnik i književni kritičar Milica Jeftimijević Lilić, kaže:

Kritički diskurs u romanu Balše Rajčevića ima snažan angažovani prizvuk i upućuje na poziv za akciju, pobunu i nepristajanje na ovakvu situaciju, ponižavajuć položaj umetnika koji tvore lepotu na korist svih, te je ovo u najširem, roman o umetnosti i umetnicima, a pre svega o Biću, opstajanju i trajanju onog vitalističkog što vodi napred uprkos svemu. Ovo delo je i ozbiljna optužba društva zbog nebrige za zdravlje i opstanak nacije, za najprogresivnije vidove postojanja oličene u duhovnoj delatnosti elite koja živi na granici ezgistencije. Autor ukazuje i na raslojavanje porodice i odlazak najumnijih mladih ljudi u svet, kako bi opstali, a potom plodove njihovog rada ubiraju stranci.

Ovo duboko promišljeno, humanistički nastorjeno štivo nikog neće ostaviti ravnodušnim, a opisom tragičnih ljudskih sudbina prevashodno onih koji su zlupotrebljeni u ratovima, tiče se svih jer gotovo da smo svi taoci tih nesrećnih ratnih i postratnih zbivanja koja su ozbiljno destruirala naciju i normalne tokove života. Moralna obaveza umetnika je da na njih ukazuju i bude uspavanu savest čovečanstva.

Balša, međutim, kao humanista i mislilac istovremeno govori i o obnavljajućoj sili umetnosti i moći da spoji ljude sličnih senzibiliteta, da probudi empatiju prema drugome, prema žrtvama rata koje potom boluju od postratnog snidroma.

Ubistvo dilera, na kraju knjige, na simboličkom planu označava obračunavanje sa korenom zla, drogom koja nemilice ubira danak u već posrnulom društvu.