Živeti se može samo bez ljudi

Iz recenzije Ognjena Petrovića:

Zbirkom pesama Živeti se može samo bez ljudi, ubedljivo najboljom koju je potpisao do sada, Zoran Antonijević potvrdio je da je u biti pesnik ontološke i egzistencijalne jeze.

Njegova uznemirujuća poezija, sa pojedinim pesmama koje kao da su čitane i prepisane sa oljuspanih pergamenata ili vlažnih zidova drevnih pećina – od trošnosti i propadljivosti svega što čoveka okružuje (a ponajviše čoveka samog) – izgradio je čvrstu strukturu, građevinu sa zidovima premreženim znakovima koji nas podsećaju kako nestalan je i kratak ovaj interval vremena u kom smo se obreli – kuću čija nam je vrata odškrinuo, u koju ćemo se vraćati iznova i iznova, mirni i spokojni pred onim što nas u njoj, u čuđenju i sumnji može zateći, iz koje ćemo, na koncu, tiho otići, naravno, svako na svojoj zveri.