Zimski dnevnik

U jednom gradu koji je okovala zima, u zemlji okovanoj sa svih strana, dešava se, svakodnevno, čudo života. A tu je i čovek, Srđan Valjarević, koji hoda, posmatra i zapisuje to čudo, i tako, jednim potpuno ličnim činom, pobeđuje tu zimu i otkriva smisao našeg postojanja. Ovo izdanje, za razliku od prethodnih, sadrži preko pedeset fotografija Vesne Pavlović, koje, uz ispovesti četrdeset mladih ljudi, i šest intervjua sa majstorima svog zanata, doprinose atmosferi Zimskog dnevnika, koji se upadljivo izdvojio u književnosti devedesetih godina u Srbiji.

16. decembar – četvrtak
U 13.45 u Kosovskoj ulici tri devojčice pod kišobranom. Vraćaju se iz škole i guraju se veselo jedna uz drugu. Kiša im pada na noge, ali ne i na glave, i hodaju zbijene pod kišobranom. Vesela slika. Devojčice se smeju. Sve ono što ih ne zanima nije pod tim kišobranom ovog tre- nutka. Ono je izvan toga i kisne.

29. januar – subota
U 13.55 Ulicom gospodara Vučića, jedan momak sa torbom na ramenu i drugom torbom u ruci, ali i kapom na glavi. Hoda i nosi. Nositi nešto, neki teret, to je suština svih poslova. Taj teret, polako, nositi, stići ću, nema zaustavljanja, mogu, taj teret, polako, nositi, mogu, nositi, taj teret, stići ću, nositi, polako. . . To je pesma svih poslova.