Vitovnički stoslov

1. Bog naš, došao je ovde među nas, da nas opet dovede u prvobitno stanje, kakve nas je stvorio. On je sve učinio da ga govek može razumeti. On je mogao da spase čovečanski rod i na drugi način, ali čovek kada je pao, sam je poremetio sav svoj unutrašnji umni aparat i onesposobio se za dobro. Potpao je pod vlast duhova zlobe, dragovoljno im se preda u njihovu vlast i zarobljeništvo.

2. Zlo koje postoji, Bog nije stvorio. Zlo je od umnih, mislienih duhova koji su otpali od ljubavi Božije, koji su se okrenuli prema svojoj ličnosti i ostali nepokorni; i koji su počeli umovati svoje umovanje. Ali ma koliko se svaka umna sila, koja nije sjedinjena sa Izvorom Života, trudila da nešto učini dobro i govori, sve te dobre reči i sve što ona radi oslovljeno je smradom paklenim, jer je jedini Bog – Izvor mira i radosti, ljubavi i pravde i dobrote.

3. Sva stvorena bića su ograničena, a ono što je ograničeno nije savršeno, nego je stvorenim bićima dato da se usavršavaju.

4. Međutim stvorena bića su pala. Prvo nisu sačuvali svoje dostojanstvo neki Anđeli, pa posle zbog zavisti tih palih duhova, pali su i naši praroditelji Adam i Eva. I u nama se isto urodila ta osobina – paklena zavist. Zavist ne preza ni od čega, i Bogu u lice stalono govori protivno, svuda i na svakom mestu…