Vevericavuk

Insistirajući na dualizmu Kitanović pravi različite paralele kojima se duh i telo iskušavaju od slatkog uživanja do mukotrpne spoznaje. Višeznačnim metaforama autor nas vodi kroz lavirint u kojem se dešifruje slojevitost ovog dobro strukturisanog i samo na prvi pogled skromnog dela.

Kitanović svoje priče tka istražujući najintimnije i najskrovitije predele volje i vere. Bez ambicija da svoje pripovedanje kiti eksterijerima i regijama, on samo simbolički naraciji dodaje događaj, sugestivnih razmera demostrirajući ovovremeno prisustvo. Takav postupak je znatno kompleksniji i složeniji za mučna otkrivanja bleska, koje u ovom delu ispunjava prazninu postojanja, tek još uvek preteklu na obroncima smisla.

Ako je zavođenje veština, novela Vevericavuk se može pohvaliti njome, sa istom onom nenametljivošću koju kriju neke tako male i na prvi pogled svima znane knjige. Biće da u njima se nalazi nešto trajno i veliko što se u korice teško zaklapa…

Sada kada me ne vidite i ne čujete, mogu da se obratim prostoru, vazduhu između nas – jedinom još što nas spaja. (Nikola Kitanović, Vevericavuk )

Jovan Gvero, književnik