Venac za Mandeljštama

U prirodnoj težnji pisca da stvori nešto svoje, što će se razlikovati od već uobičajenog – mladi Osip Mandeljštam, u početnim godinama svoje intenzivne stvaralačke aktivnosti, našao se u redovima jedne grupe pisaca „dolazeće generacije“, koju je okupio kritički odnos prema tada vladajućoj simbolističkoj književnosti. Našao se u krugu „akmeista“, pesnika što su se pobunili protiv simbolističke neodređenosti i maglovitosti, protiv umetnosti koja, okrenuta apstraktnim simbolima, počinje da gubi komponentu čulnosti i time kreće ka neminovnom samouništenju. Taj novi koncept savremene umetnosti postavljali su i sve jasnije formulisali, u razdoblju 1910–1913. godine, kao svojevrsni inicijator Nikolaj Kuzmin (1872–1936), a kao osnivači Nikolaj Gumiljov (1886–1921) i Sergej Gorodecki (1884–1967). Oko ovog koncepta u Peterburgu je 1911. formirana akmeistička organizacija mladih pisaca pod imenom „Ceh pesnika“ (u nekim tekstovima na našem jeziku ruski original „Ceh poэtov“ prevođen je i kao „Esnaf pesnika“). Na njenom čelu bili su Gumiljov i Gorodecki i, kao sekretar, Ana Ahmatova (1889–1966). „Cehu“ je, zajedno s Mihailom Zenkevičem (1891–1973), Vasilijem Gipijusom(1890–1942), Vladimirom Narbutom (1888–1928), Georgijem Ivanovom (1894–1958) i dr., pripadao i Osip Mandeljštam (1891–1938). Imajući u vidu potonji stvaralački razvoj ovih pisaca, Mandeljštamova supruga u svojim izuzetno zanimljivim (i potresnim) memoarima tvrdi da su pravi akmeisti bili samo Gumiljov, Ahmatova i Mandeljštam, dok su ostali samo slučajni saputnici (N. Mandeljštam 1984: 115).