Veliko spremanje

„Život se ne može prevariti, ali hoću da budem spreman. Sve sam raščistio. Da imam dobar vidik. Da
vidim kako nesreća dolazi”. Tako govori jedan junak Anđićeve nove knjige pripovedaka koja je niz
varijacija na temu postoji li uredan odlazak iz života, dobra smrt.

Kroz niz priča čitalac prati raznovrsne registre u kojima su napisane: od snoviđenja, preko muško-
ženskog dijaloga, sve do isleđivanja. Ovde ne izostaju ni (auto)poetički elementi, a privlačnost ovih priča
jeste u dobroj meri što uspevaju da prevedu univerzalne teme i istine u zanimljive, često napete sadržaje
koji nas na kraju vode do niza pitanja – Može li čovek da pripremi kofere za svoj poslednji put i da li je u
stanju da prethodno obavi veliko spremanje svog života? Kako to da smo kadri da osmislimo pojam
večnosti, all nemoćni da se suočimo sa sopstvenom konačnošću? Da li je život samo vrh ledenog brega
egzistencije koju tek smrt upotpunjava?

U dobroj meri pod blagotvornim uticajem savremene hispanoameričke priče, Anđićeve nove priče
donose i novi pogled iz sveta zaogrnut u srpski jezik. Način na koji on priča deluje krajnje opušteno,
gotovo kao kafansko ćaskanje, no njegova zapažanja su često britka poput skalpela, a obrti i rešenja
krajnje originalni. Sve se naoko čita lako, no taj ,,lak” stil je posledica mikroskopski pažljivog, gotovo
opsesivnog izbora svake reči. Vrtoglavi kortasarovski raspleti ovih priča pokazuju koliko su nam
podjednako blizu i horor i ludilo i apsurd.

Anđić ovom knjigom iskoračuje iz konkretnog vremena i sredine da bi se usredsredio na najveći
egzistencijalni paradoks. Uprkos tome, priče su međusobno veoma različite po sadržaju i po tonu i jedino

zajedničko im je, osim teme, odsustvo patetičnosti i tragičnosti koje je često prate. To ih čini
nesvakidašnjim i vrlo privlačnim za čitaoca koji ne prestaje da se pita ,,šta-je-posle bilo“. Drugim rečima,
odličan čas o tome kako se rečima, naizgled ni iz čega, stvara skoro savršena atmosfera.