Utopija smeha

„Igor Perišić jedan je od najvrednijih mlađih mislilaca o književnosti. On može imati naučnu budućnost u meri jedne „utopije ozbiljnosti“ i bude li zadržao istraživačku volju i posvećenost, pred njim su sve same ozbiljne i teške knjige. Ovoj možda nedostaje konačno teorijsko objedinjenje da bi postala „Igorova teorija“, ali ona ima sve druge vrline, posebno jako teorijsko htenje i napetost senzibiliteta koji mora da se izrazi. Tumači književnosti to kod nas imaju vrlo retko. Ukoliko mu njegov ne uvek sasvim staložen i akademski dosadan život ne bude postavio prevelike prepreke, od njega se mogu očekivati uspesi i dostignuća u različitim oblastima kojima se interesuje. Iz perspektive jedne nemoguće večnosti, odlučujuće je pitanje razlike između odlične knjige o smehu i sopstvene teorije smeha. I ovo prvo je više nego dovoljno, za ovo drugo se dobija Nobelova nagrada, ali i toga je, doduše u drugim disciplinama, bilo. Nije tako rđavo, sa stanovišta utopije smeha, a ni same istorije u kojoj nije ništa bolje biti tragičan, ispasti smešan. Politika ovoga rada vezana je za jedno divno stanovište da se svetu, namrgođenom i grubom, objavi kako postoji jedno drugačije kulturno okruženje koje bismo imali da smo smehu posvetili neko jevanđelje. Hegel misli da duh može naći samo ono što traži, iz čega za tzv. strogu nauku nastaju nepremostive teškoće kada se, recimo, istraživač „saplete“ o nalaz koji će mu doneti nagradu recimo kada otvori fioku da uzme film pa utvrdi da je on upropašten nepoznatim zračenjem, ili kada hoće da temeljno očisti antenu, pa zbog toga mora da ukloni i ptičje gnezdo sa nje; a i to su jedinstveni časovi koji su gotovo direktno vodili ka Nobelu, za razliku od Ajnštajna ili Debroljija. Igor Perišić je pisao o smehu onako kako treba i kako se kod nas retko piše, i zato mu se njegov sve stariji profesor sa uvažavanjem i naklonošću osmehuje.“ – Aleksandar Jerkov