Uspomene

U životu svakog čoveka se kao u ogledalu odražavaju putevi Božjeg promisla, i u to se može uveriti svako ko svoj život razmotri sa tog stanovišta. Sve slučajno i nerazumljivo, sve ono što je često rezultat nepromišljenih činova i prenagljenih odluka, svi takozvani uspesi i neuspesi u životu, radosti i tuge, sve se to, razmotreno pri konačnom svođenju računa sopstvenog života, sklapa u neočekivan i skladan lanac uzroka i posledica, svedočeći o Onom Koji upravlja sudbinama sveta i čoveka, podređujući ih Svojim nepromenljivim zakonima.

Razmatran sa tog stanovišta, život svakog čoveka bi predstavljao poučno svedočanstvo onih Božjih otkrovenja koja nikad nisu prestajala, onih stalnih briga, opomena, upozorenja i neizmernih milosti koje je Gospod uvek izlivao na grešne ljude i koje bi obogatile čovečanstvo novim zalihama onostranih saznanja kad bi ljudi bili pažljiviji prema svetu oko sebe, manje gordi i kad ne bi odricali ono što na dostignutom stupnju svog duhovnog razvoja ne shvataju.

Ovlaš sam ocrtao jednu epizodu svog života koja me je dovela do poznanastva sa Caricom Aleksandrom Fjodorovnom, a sećanje na nju će uvek živeti u mom srcu punom najvećeg ushićenja veličinom i čistotom Njenog duhovnog lika.

Mnogo pre svog ličnog poznanstva sa Njenim Veličanstvom, od lica bliskih Dvoru saznao sam prirodu one atmosfere koja okružuje Dvor kao i sadržaj duhovnog života Cara i Carice, šta Ih pretežno privlači i zanima. Međutim, takođe mi je bilo poznato i da među licima bliskim Carskoj Porodici maltene niko nije shvatao prirodu duhovnog lika Njihovih Veličanstava niti joj davao tačnu ocenu. Zbijena gomila lica čija su mi uverenja bila strana čvrstim je prstenom okružavala Dvor, zaklanjajući Cara i Caricu od naroda, ljubomorno čuvajući svoje privilegije dvorana i nikoga ne puštajući Caru. U tim uslovima mi lično upoznavanje sa Njihovim Veličanstvima nije moglo ni pasti na pamet i do toga nikada ne bi ni došlo da me Sv. Joasaf Belgorodski nije čudesno doveo 1910. godine Gospodaru Caru, a 1915. godine Carici.

Od tog ću poslednjeg događaja u mom životu, punog dubokog mističkog sadržaja, i početi…

Svoje sam Uspomene pisao po sećanju, na brzu ruku, onako uzgred, tako da su moguće greške u datumima, izvesni otkloni od izraza datih u navodnicima, pa čak i neznatne sitne omaške, a da i ne pominjem previde usled toga što mi nije sve ostalo u sećanju… Ali, te se mane nisu odrazile na onom glavnom, na suštini navedenih činjenica. Te su činjenice bile, i zbog toga što ih možda neće priznati usta koja ne žele to da učine, zbog toga one neće nestati ni iz istorije, ni iz savesti tih lica.

Zadržavajući se na pojedinim činjenicama od ličnog značaja, možda s izvesnim suvišnim pojedinostima, ipak ne bih želeo da me osumnjiče za namere koje nisam imao… Nisam imao u vidu ličnu rehabilitaciju, već rehabilitaciju stare Rusije, njenog starog načina života zasnovanog na starim istinama koje je obznanio Gospod naš Isus Hristos i koje su tako surovo zamenjene novim teorijama ljudskih izmišljotina: rehabilitaciju svega što je bilo uništeno i osramoćeno zarad uspeha revolucionarnih dostignuća. Naročito sam želeo da pokažem:

1. Svu moralnu uzvišenost i čistotu Gospodara Cara i Gospodarice Carice koju gomila nije shvatala samo zato što je ta visina već postala nedostižna razini prosečnog čoveka; želeo sam da istaknem zločine jednih i nepromišljenost drugih koji su dopuštali samu činjenicu opštenja Njihovih Veličanstava sa nedostojnim ljudima.

2. Želeo sam da pokažem koliko je velik bio opijum koji je prodro u sve slojeve ruskog društva, zahvativši čak i vladu i vojsku, te su u razaranju ruske državnosti učestvovali ne samo neprijatelji Rusije, već i oni kojima je bilo povereno čuvanje Rusije i koji su branili njene interese.

3. Želeo sam da pokažem koliko je veliko bilo udaljavanje ruskog društva od vere u Božji Promisao i koliko se čovek uzoholio, zaboravivši da se sudbina sveta i čoveka nalazi u Božjim rukama i da remećenje od Boga ustanovljenih zakona neminovno povlači za sobom pogibelj i čoveka i svih njegovih poduhvata, prema Božjem zavetu: „Moja je osveta, ja ću je uzvratiti”.

Nikolaj Ževahov
Podvorje Svetog Nikole
9/22. marta 1923. g.
Bari