Umro sam u petak

Da li nas određuje naša genetika, istorija zemlje u kojoj smo rođeni, istorija porodice koja na nas baca kletve od ko zna kojeg zaboravljenog kolena, istorija kompanije u kojoj provodimo sate i dane da bismo sebi priuštili moderne prozore u svet – najbolji televizor, najbolji telefon, najbolji internet? Oni nas odvlače od stvarnog života i usisavaju u virtuelnu stvarnost, sajber avliju gde svratimo iz svog spoljašnjeg, jarko našminkanog sveta ne ponirući u unutrašnje senke koje smo zabetonirali poput neosvojivog groba. Ovim egzistencijalnim pitanjima bavi se Nenad Gugl u svom romanu „Umro sam u petak“. Kakav je susret sa smrću modernog čoveka, kao dobro upakovanog proizvoda savremenog sveta? „Kada dođe ovde, čovek je go ko pustinja“, rekao je anđeo čuvar Naumu, koji je iznenada umro, a činilo mu se kao da je živ. I u tom trenutku profesor matematike susreo se sa svojom životnom pustinjom.

Ovaj egzistencijalni roman se bavi spasavanjem duše, saterane u kavez naših navika. Kako ćemo se spasti? Njegovi junaci su matematičari, čuveni pisci i slikari, poslastičari, nacistički zločinci i oni svakodnevni ljudi koji su se poslednjih decenija pretvorili u pusta ostrva, pa ih život šamara svojom besciljnošću. Samo retki su uspeli na svom životnom putu. Pablo Pikaso je pronašao smisao slikajući izlomljena ogledala svog unutrašnjeg bića, Jozef Doboš je najlepšu pesmu ispisao receptom za najpoznatiju tortu na svetu, a Naum Petrović se suočio sa smrću i prvi put otvorio unutrašnje oči.

– Sanja Tomić