U Zagrljaju Purpurnih Kiša

… Imao sam utisak da sam osetio onaj nemar velegrada, nemar prema tome kako izgleda, odsustvo želje da se dopadne svakome, ono beogradsko septembarsko toplo veče kada ti se čitav grad čini kao neki veliki atrijum (a onda 1. oktobra odjednom grune zima), kada sam imao utisak da se sve još može, da nikuda ne moram da žurim. Kada nisam gledao šta je napisano latinicom a šta ćirilicom. Imao sam utisak da sam video ispresavijanu Borbu kao znak raspoznavanja. Imao sam utisak da se pominju Masarikova, Bulevar, poslednji koncert Niko, Palestinci, Solidarnošć, Žika Kovačević kako telefonom iz automobila uživo vadi iz bule direktora vodovoda kod Vještice, vremeplovom sam se preselio u red ispred SKC-a pred koncert Angelic Upstartsa kada su nas neki penzosi pitali da li se to deli brašno ili ulje. Oni na stepenicama su nosili šal Liverpula… Pričuo mi se taj beogradski, ooooteegnuti akcenat i setio sam se kako sam se uvek radovao takvom otezanju kod dežurne meteorologinje drugarice Broćić, dok bi nas njena koleginica drugarica Ranđić blagosiljala sa „sjutra će biti toliko i toliko stepeni“. Pričuo mi se beogradski šmek, dok je još tu bio Kluz i dok mi koji smo ostali nismo postali Hauard Hjuz (Arsen Dedić). …

***

Polomilo se brdo
Uzvrištala ravnica
Prokrvario Mesec
Propevala ulična pseta
Presahle gitare
Zaledio bagrem
Uganule prste zvezde

Iz jalovog mraka
Kao dva poludela svetionika
Javljaju mi se
Tvoja dva pijana oka
Otkud vi
Sta hoćete Oči
Ne govorite samo pevajte
Tri i petnaest je

Neko misli na mene