Turnir grbavaca

– Mera opreza mera je i duhovitosti. – Zasigurno!

Kad neko iza sebe ima petnaestak knjiga, od čega je polovina u proznom obliku, reći da je zreo i ozbiljan pisac više nije kompliment. Ali, reći da je svež – jeste. Blašković je još uvek mladić u književnosti, i na tome mu treba zavideti. To je mladost koja pobeđuje i sopstvenu mudrost i književni dar. No, ima neka pametna, suptilna i primerena mera dokumentarnog u vrcavoj dnevničkoj svakodnevici pretočenoj u ovaj Blaškovićev roman.

Površno čitanje tih „dnevnih zapovesti“ zamka je za naivnog čitaoca. Duhovitost i intimistička prisnost, kao i prividna lakoća izricanja, ram su za sliku preko koje Blašković upućuje umetničku poruku koja se, s namerom, sastoji od paradoksa ozbiljne i mudre vedrine.

Vladislav Bajac

Kažu da je Česlav Miloš u svom poslednjem intervjuu na ovom svetu rekao, možete zamisliti s kakvim ukusom u ustima, kako je književnost turnir grbavaca. Kako god. Na taj viteški megdan, evo već osmi prozni put, izlazi i Laslo Blašković, pisac prefinjenog stila, poetske snage i literarne erudicije, inspirisan formom dnevničkih zapisa kojom ispisuje svoje svakodnevične kobajagi događaje, a sve prebirajući po rodnoj Podbari, starom kraju Novog Sada, iz koje izvlači sudbine oblikovane njenim kapijama i ulicama, onima od pre i ovima od sad. Imena znana i neznana koje čuva topografija ove novosadske Čubure (tek nešto plavnije i ravnije), upletena su veštim rukama u niti prostora i vremena koje na dodir prepoznajemo i u raznim petrogradima, istanbulima i dablinima. Ova podmoderna Postbara izazov je dovoljno velik za svakog književnog znalca i životnog amatera.

Ivana Đurić Paunović