Taškent, grad hlebni

U prvom planu ove povesti su dva dečaka: Miška i Serjoška, prvi čvrst – on je vođa, a drugi, mlađi godinu dana, ne može da se stara o sebi. Kroz niz surovih slika prelomljenih kroz beslovesno čistu dečju psihologiju, Neverov ubedljivo slika ne samo siromaštvo sovjetske Rusije, nego i socijalni pad, lažni moral društva, izostajanje pravila Dostojevskog, iz romana „Dečko“, po kome čovečanstvo postoji zbog budućih naraštaja, dok bi stariji trebalo da se žrtvuju za njih, i da se o njima staraju.

Ovaj roman „razvija pitanje koje je u književnosti na valjan način postavio Viktor Igo: da li je gladan čovek koji ukrade hleb kradljivac. Kod Neverova se to pitanje, sa očiglednom pomišlju na Dikensovog „Olivera Tvista“, premeće u novi problem: da li oni kojima dugujemo brigu – deca – imaju pravo na svoje parče hleba? I još: šta sve čovek na ovom svetu može, ili treba da uradi, da bi zadobio koricu hleba?“ – Vladimir Jagličić