Tako Da

Isakovski je ovom knjigom ostavio dostojan trag u savremenoj makedonskoj poeziji za sve one koji, kako kaže Šimborska, od poezije očekuju i odgovor na pitanje: šta ljubav može da kaže, šta sme da kaže, šta je dragovoljna da kaže na temu voljenja, to jest postojanja, a da pri tom nipošto ne zanemari onaj svoj suptilni odnos kao svojstvo koji, između opstalog, proističe iz njene pesničke ranjivosti, kako bi kroz prostor koji jeste i nije njen i vreme koje jeste i nije njeno mogla da sačuvana sebe takvom kakva je doista bila – zaranak nekog blistavog trenutka za kojim čeznu mnoga bića na zemlji, pa i kao lojalni sledbenici njene ideja o samoj sebi, ne pitajući za cenu.