Stevan Šalajić

Glumac iz Vojvodine, Stevan Šalajić, obeležio je repertoar Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu i za svoju „umetnost“ 1999. godine dobio nagradu za životno delo Saveza dramskih umetnika Srbije „Dobričin prsten“, „rušeći“ tako četrnaestogodišnju tradiciju da ovo esnafsko priznanje dobijaju glumci iz Beograda. Monografija sastavljena od teatroloških analiza, sećanja i životnih priča o Stevanu Šalajiću ugledala je „svetlost dana“ i predstavljena je u Muzeju pozorišne umetnosti. Tako između korica ove obimne studije, koja treba da sačuva jednu glumačku karijeru od zaborava, nailazimo na tekstove Miloša Hadžića, nekadašnjeg upravnika SNP-a, Tamare, supruge Stevana Šalajića, koja piše o tome kako je biti životna saputnica čoveka čiji je posao zahtevao konstantnu „transformaciju“, scenografa Geroslava Zarića, koji se seća kako je bilo raditi sa ovim glumcem u kreiranju scene za predstavu „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira Simovića, ali i tehničkog direktora, majstora scene i portira SNP-a.

Teatrolog Petar Marjanović, ujedno i priređivač monografije, upoređuje glumačka dostignuća Stevana Šalajića sa specifičnom harizmom Pere Dobrinovića. Naime, kao ni Dobrinović, ni Šalaja, kako ga prijatelji zovu, ne poseduje mačo glas i stas, ali sa scene izgleda kao da publici ima nešto važno da saopšti. „Kada je reč o repertoaru koji su tumačili Dobrinović i Šalajić, nije teško zapaziti da su obojica odigrali više desetina uloga, koje su u predstavama bile glavne ili važne, ali se srazmerno mali broj od njih nalazio u delima velikog, svetskog klasičnog repertoara“, piše Marjanović. Dobitnik „prstena“ nije u mladosti igrao „heroje“ literature: Hamleta ili Don Žuana, ali je svoja najznačajnija ostvarenja ispoljio u delima srpskih dramskih pisaca i tako postao jedno od najznačajnijih glumačkih imena u drugoj polovini dvadesetog veka. Stevan Šalajić bio je Ružičić u „Pokondirenoj tikvi“, mladić, dečak i sredovečan čovek u komadu „Selo Sakule u Banatu“, dok se njegovo ime nalazi i u programima za predstave: „Pigmalion“, „Pop Ćira i pop Spira“, „Nebeski odred“, „Ko se boji Virdžinije Vulf“, „Izbiračica“… Dimitrije Đurković, reditelj, koji je najviše radio sa Šalajićem ističe da u njegovoj igračkoj veštini publika prepoznaje glumca sa dobrim srcem i dobrom glavom, dok Dobrinović našeg vremena veruje da u životu sve na kraju mora da dođe na svoje mesto.